“Mala kašika šećera pomaže da se popije gorak lek”

Unčica je naš pas. Mešanac pudle i šicua. Potekla iz azila, odbacivana od jednog do drugog vlasnika, stigla je do nas. Unela je radost u naš dom, šarmantnim vrtenjem repića, veselim lavežom kada se vratimo u kuću i toplim pogledom ispunjenim pomešanim osećanjima – hoćete li me i vi ostaviti ili ću biti uz vas zauvek…

Unčica nije mlada. Ona sada ima devet godina. Maja, devojka koja se brine o njenoj “frizuri”, zove je bakica. A i naš veterinar, Sale. Godine i sve što je ona proživela, donele su sa sobom oboljenje srca. Nije toliko strašno, ali je dobila dva leka – jedan manji i jedan ogroooman.

Sad je tek nastao  problem – kako svom, ponekad prilično nepoverljivom psu, da svako jutro i veče uspem da dam tako veliki lek?

Lomila sam ga na polovine, četvrtine, stavljala u kuglice hleba, zabavljala je i tepala joj, pokušavala da budem stroga i da joj držim njušku dok uzima lek – ništa. Nepogrešivo bi ga svaki put ispljunula, cvileći i tresući se. Već je primila poruku da zapravo radimo nešto “strašno” što njoj nanosi neprijatnost.

Onda sam se setila saveta divnog lika iz knjiga svog detinjstva – dadilje Meri Popins. “Mala kašika šećera pomaže da se popije gorak lek.”

Kupila sam salamu. Specijalno za kuce. Koštala je – novaca i odlaska na drugi kraj grada da bih kupila baš onu, koju moja kuca voli.  Isekla sam tanko parče i obmotala ga oko onog džinovskog leka. Njam – zgrabila ga je Unčica i smazala dok si trepnuo. Mahala je repom – želi još.

Tako sam rešila problem sa Unčicom. Bez buke, muke i stresa. Sada sama dođe ujutru u kuhinju i sedne mirno, čekajući svoj lek.

I tako sam savet Meri Popins, koji je ona primenjivala na deci u pričama, potvrdila i na svojoj Unčici u praksi.

Sve što mogu da rešim sa decom uz tu „kašiku šećera“, ne uvodim u zonu svađa i napetosti.

Nekada je „kašičica šećera“ zagrljaj, nekada poljubac, ponekad pričica, a sada već i značajniji razgovor, jer su veliki. Ne kažem da uvek uspeva. Osim toga, košta – vremena, strpljenja, taktičnosti. Otvorenosti da se suočim sa njihovim osećanjima, koja mi ne prijaju uvek i koje ponekad čak i ne razumem, no razumem da su za njih važna.

Ali poruka koju deca prime je – ništa nije toliko strašno, sve može i na lepši način da se reši.

I to što odvojim vreme, angažujem sve zalihe strpljenja, taktičnosti i razumevanja i to nešto kaže mome detetu – jednostavno, volim te.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

one + 8 =