Koliko puta smo, još kao deca, čitajući basne i bajke, dobijali poruke razne sadržine.
Neke od tih poruka bile su pomalo zastrašujuće, poput one – ubij zmaja, da bi osvojio princezu. Što bi značilo, bez velike borbe, hrabrosti, spremnosti i na najveće žrtve, ne možeš dobiti ono čemu težiš.
Ali, nekada u životu, sve nam teče lako i najlepše stvari osvajamo strpljenjem, pažnjom, ljubavlju.
Bilo da do ostvarenja svojih snova stižemo preko mnogobrojnih prepreka ili pak sve klizi, poput kapi vode niz prozorsko okno, potrebno je da uložimo sebe.
Svoju dušu, srce, um. Da ugradimo deo sebe u sve ono što radimo.
I da imamo petlju. Da budemo različiti. Ili isti kao svi. Da rizikujemo. Ili odlučimo da ćemo igrati na sigurno.
No, pre svega, da imamo petlje da priznamo sebi ko smo, šta smo , kakvi smo. Kojim resursima već raspolažemo. A koje tek treba da usvojimo ili nadogradimo.
Čovek je biće potencijala. Bez obzira na to da li želimo da se upustimo u nešto novo (posao, emotivnu vezu, promenu mesta ili zemlje u kojoj ćemo živeti) ili želimo da ostanemo tu gde smo, ali da se sa tim i u toj atmosferi osećamo dobro, važno je da imamo svest o tome da možemo da rastemo.
I da čvrsto verujemo u to da je promena, koja nam je potrebna da bismo postigli ono što želimo, moguća.
„Nije dovoljno samo živeti! – reče leptir.
Potrebno je imati malo sunca, malo slobode i malo cveća!“
(Hans Kristijan Andersen)
Želim vam sunca, radosti i slobode!
