Sladoled, knjige i drugarice

Povetarac donosi mirise proleća kroz, širom otvorena, balkonska vrata. Možemo da vidimo, na obroncima neba, zvezde kako trepere na tamnoj pozadini. Zvuci prijatne, lagane muzike prostiru  se kroz dnevnu sobu u kojoj  sedimo. Topla kafa, doprinosi ugodnoj atmosferi.

Prvi put sam posetila drugaricu blogerku, u njenom domu. Otvorila je vrata mojoj kuci Unčici i meni. Uronile smo u carstvo knjiga, kreativnosti, dečijeg smeha i radosti, koji su se nazirali u svakom detalju, ovog prijatnog, spokojnog kutka, skrivenog unutar užurbanog grada.

Reč po reč, misao po misao, odmiče veče. Shvatamo da obe volimo da jedemo sladoled i čitamo Stevana Pešića, naročito njegovu knjigu “Sarat i Vipuli”.

Ređaju se fragmenti naših života, priče sa studija, livade pune cveća i mirisa detinjstva. Razgovor o našoj deci i reci odrastanja koja ih vodi ka nepoznatoj, a opet uzbudljivoj budućnosti.

Tako stižemo i do naših kuca – Une i Duške. Shvatamo da su obe uzete iz azila. Iz istog azila, malo dalje od našeg grada. Da su, zapravo i one drugarice.

Duška je starija, učtiva domaćica na odstojanju. Una  je malo mlađa,  odmerena gošća na odstojanju. Leže, jedna pored, a druga ispred sofe, glume finoću i ne haju baš mnogo za drugarstvo.

To se menja, sa prvim zvucima šuškanja kese sa granulama. Dotrčavaju obe do kuhinje i zdušno, rame uz rame, dočekuju večeru. Klopa briše razlike među njima.

Između moje drugarice i mene ima razlika. Koje se divno dopunjuju. I sličnosti, koje uokviruju sliku onoga što drugarstvo i prijateljstvo jeste.

Tako, dok sedimo i ćaskamo, osećamo naizmenično dodir neobaveznih mladalačkih dana i radosti i izazova materinstva, kako se mešaju sa muzikom, mirisima proleća, knjigama  i svežinom, sada već poodmakle večeri.

Do tada, skrivene od svakodnevice, spremamo se da se pozdravimo. Dolazi moj suprug, sa ćerkom. Ona vozi auto. Kažem drugarici, da se plašim što vozi, jer ne mogu da se naviknem da je izrasla do visine vozačke dozvole. Ona me hrabri i podseća da je pustim i da imam poverenja.  Stiže i njen suprug. Pričamo, tako, na parkingu , još neko vreme i nikako da se rastanemo, uprkos hladnoći,  koja se pod naletima vetra uvlači u nas.

Sada smo već pritisnuti zimom. Pozdravljamo se i komentarišemo kako nam je bilo lepo.

Odlazim, osvežena ovim trenucima, izdvojenim iz svakodnevne rutine. Radosna sam.  I spokojna. Unčica, u mom krilu, mirno tone u san.

Drugarstva blaga vrede.

 

1 thought on “Sladoled, knjige i drugarice

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

6 − five =