Mnogo ljudi smatra, da je sasvim ok, da budu do srži otvoreni i direktni. Jer – “samo su iskreni”. I to se dešava, ne samo kada su upitani za mišljenje, već ponekad i kada ih niko ništa ne pita.
Ako vam priđe, ovih dana, mladić ili devojka sa posebnim potrebama i ponudi časopis crvenih korica,molim vas, da ne propustite priliku da ohrabrite ovu osobu, na njenom putu ličnog rasta i razvoja.
I biću otvorena da je slušam i čujem šta mi govori. I reći ću joj kako sam se ja osećala.
Jer : “Izvini”, nije dovoljno.
Za ovakvu vrstu komunikacije, potrebno je da nam krajnji cilj bude razrešenje konflikta, a ne „ isterivanje pravde.“ Zato, ako zateknemo sebe u ulozi onoga ko viče ili tera po svome, dobro je da se zapitamo šta je to što nas zaista muči.
Da li smo tačno osmislili šta želimo da kažemo? Da li dovoljno slušamo druge kada nam govore? Da li razmislimo pre nego što odgovorimo ili donesemo sud o onome što smo upravo čuli?