Mladi sa posebnim potrebama, časopis i predrasude

Mršava, visoka, veoma mlada devojka, stoji u holu jednog od megamarketa. Drži u rukama časopise, koje prodaje.

“Izvinite,” – obraća mi se, teško sklapajući reč – ” prodajem časopis o deci sa posebnim potrebama. Jedno od njih sam i ja i deo prihoda će ići  za mene.”

“A koliko je časopis?” – pitam.

“Sto pedeset dinara,” – odgovara mi ona. Polovinu prihoda dobija ona, kao prodavac – objašnjava mi.

“Ali znate kako je nama teško da nađemo posao? ” – prelazi ona na priču, gotovo pravdajući se. “Čim čuju i vide da imamo neki problem, poslodavci nas oduvaju – evo ovako.”

Pravi pokret rukom. Onaj, kojime otresamo čestice peska, kada ga vetar, slučajno, nanese na našu odeću.

Ljudi prolaze, a ona mi podrobno objašnjava koju bolest ima i sa kakvim se problemima suočava.

Najviše bi volela da ima priliku da radi. Iako teško formirajući rečenice, govori to sa velikom odlučnošću. Oči joj se zacakleše, kada je pomenula da je neko vreme radila u jednom megamarketu. Ali, onda dodade, da se od nje očekivalo da se popne na manju platformu i da je viljuškarem podignu do najviših polica, kako bi dohvatila određenu robu. Kada je to odbila da uradi, usledio je otkaz.

Posmatram je pažljivo. Divim se njenom naporu da uopšte stoji predamnom i komunicira sa tolikom stabilnošću. Ne mogu da je zamislim na viljuškaru!

Kupujem časopis, veoma rado. Ne doživljavam to kao milostinju. Jer kupovina edukativnog časopisa to i nije.

Časopis je zanimljiv, upečatljive naslovne stranice, sa većim brojem informacija o deci i mladima koji žive sa posebnim potrebama. Dakle, nešto vrlo korisno za jedno otvoreno, demokratsko društvo.

Ali…

Nakon nekog vremena se okrećem, čuvši njene jedva razgovetne glasove, koje ponovo spaja i prekraja u reči i rečenice.

I vidim ljude koji prolaze. Neko je ni ne pogleda. Neko da novac, a časopis zgura u  kantu za đubre iza ćoška. Kao da nevoljno udeljuje milostinju. Valjda da bi se osećao manje krivim što ne želi da mu osoba sa posebnim potrebama bude blizu. A bilo je i onih, koji su svoju malu decu uzimali u ruke, da joj slučajno ne bi prišla. Valjda se boje da je zarazna?

Najmanje je bilo onih raspoloženih da časopis kupe, da se edukuju i eventualno porazgovaraju. Ipak, iako malo, bilo ih je. I to me je obradovalo. Zaziremo od onoga što ne poznajemo. Kupovina ovog časopisa je dobar način da naučimo nešto  o ljudima koji imaju posebne potrebe. Pre svega, na koji način možemo da ih podržimo.

Nadam se da će ova, inače veoma draga devojka, uspeti da nađe još neki posao. Možda ne može da se popne, uz pomoć viljuškara, na vrh police u megamarketu, ali sigurno ima svoje talente i mogućnosti, koji mogu da se upotrebe korisno u poslu. Svako ima pravo na dostojanstven život, u kome će da radi i stvara.

Zbog čega ljude sažaljevati, ako imamo priliku da ih podržimo u onome što žele i mogu da ostvare?

Ako vam priđe, ovih dana, mladić ili devojka sa posebnim potrebama i ponudi časopis crvenih korica,molim vas, da ne propustite priliku da ohrabrite ovu osobu, na njenom putu ličnog rasta i razvoja.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

2 × 1 =