Svako društvo je izgrađeno na određenim pravilima, relacijama i socijalnim standardima. Osoba, koja tom društvu pripada, može da ih poštuje ili ne. I to, najčešće, mirne savesti. Jer, ovo su pravila i principi nametnuti spolja. Uzimamo od toga onoliko koliko nam odgovara za, spolja gledano, skladan život.
No, svi mi imamo i svoje lične stavove i granice. Sačinjene pomalo od spoljašnjih socijalnih odrednica, pomalo od onoga što smo slušali i gledali tokom odrastanja, a ponajviše od onoga što smo proživljavali. I te standarde i granice zdušno branimo, pri upadu sa strane. Ali, šta se događa kada ih sami prekršimo? Javlja se griža savesti.
Ljudi nerado govore o griži savesti i kajanju. Ima osoba koje se uvek osećaju krivim za nešto. Drugi se, pak, trude da i ne razmišljaju o tome. Ili nalaze izgovore i opravdanja. Pokušavaju da umanje značaj postupka kojime su nekoga povredili ili da prikažu da je ta osoba to u stvari i zaslužila.
Tako, griža savesti može ostati maskirana. Stidom ili agresijom, ponekad i ravnodušnošću. Opravdavana stavom „nije to toliko strašno“ ili „šta sam drugo mogao/mogla“.
U stvari možemo mnogo toga.
Za početak, da budemo iskreni prema sebi.
Griža savesti dolazi iz dva izvora. Ili smo učinili nešto čime smo prekršili neki svoj standard, ili smo propustili nešto da uradimo, a po sopstvenoj proceni smatramo da je trebalo.
Zapitajmo se – kakve je to posledice imalo? Postoji li nešto što možemo da uradimo kako bismo popravili situaciju?
Ako možemo da učinimo nešto čime bismo se iskupili za učinjeno ili nadoknadili izgubljeno, nemojmo da oklevamo da to i sprovedemo u delo.
Ukoliko tako nešto više nije moguće, pomirimo se, u sebi, sa posledicama. Obratimo se osobi illi osobama koje su uključene u događaj, uživo ili u mislima. Recimo šta nam leži na srcu i pritiska nas.
Čišćenje griže savesti, rasterećuje dušu. Osećamo se poput ptica puštenih iz kaveza.
Oslobađa se i nova životna energija. A ovakva energija i osećaj slobode, privlače u naš život napredak i zadovoljstvo.
